Овде излажем пар речи онима који трпе неку муку, тј. износим једну конструктивну перспективу као потенцијални вид помоћи у вашем изазову.
Морам прво да нагласим да постоји више разлога за трпљење, као што су:
- да се Господ прослави,
- да Господ прослави неког свог трудбеника и уздигне га,
- да неко препозна своје слабости и кроз покајање се измири са Богом,
- да неко крене у потрагу за Истином,
- да се скине терет неког непокајаног греха са онога ко трпи,
- да се покаже грех предака и донесе плод покајања у њиховом поколењу..
Сигурно постоји још разлога за наше невоље, али, углавном, свако трпљење са вером нас присаједињује Крсту Христовом, тј. трпљењем овог страдања ми утврђујемо нашу веру у наше васкрсење у Господу (ко је са Њим на Крсту, са Њим је и у Васкрсењу).
Она врста трпљења о којој ја овде говорим је она која се односи на трпљење које нас поучава духовним законима и нашим слабостима, и које нас ојачава за искренији и истинитији однос са Богом. То је база у односу на коју дефинишем ову мисао коју делим са вама. Овим текстом не покривам све ове категорије трпљења и сигурна сам да се нечија ситуација неће уклопити у предложени текст. Али за већину нас и наших животних ситуација желим да одговорим на следеће питање:
Зашто нама није на корист да поредимо своју муку са животима других људи, зашто је то заправо бесмислено, и зашто, између осталог, свети оци не саветују такво опхођење према својим проблемима?
Немојте се увредити или збунити кад кажем да скоро сви трпимо, на неки начин, једнаку муку. Дозволите да објасним: споља ствари не изгледају тако, међутим, то је људска мера. Али да не заборавимо да Господ не мери људском мером. На неки начин, људска мера је: “ја гледам споља шта неко ради или какве су његове животне околности, у каквом је тачно проблему и сл..” и можда боље од њега чак сагледавам тај његов проблем, и тај његов проблем мени (из мог угла) можда делује много мањи или много већи, тј. ја њега (тај проблем) видим објективно, али за мене у овом моменту тај проблем је мали. Тј. ја кад бих сад имала тај проблем, он би мени био мали, на пример. Ми постављамо себе као почетну мерну јединицу тежине ако поредимо ствари овако. За њега, у том моменту, тај проблем није мали.
Зашто постоји таква разлика иако је, споља гледано, ствар врло јасна и објективно сагледана? Зато што ми нисмо сви исти и, такође нисмо у истој деоници нашег развојног пута. Значи, Господ не мери то тако споља, технички, него гледа у срце човека. Ако неко не може духовно да поднесе нешто веће, онда је њему овај проблем на граници његове издржљивости и његових могућности. За нас тај његов проблем није на граници наших могућности, ми би то можда лако савладали, јер смо можда већ раније савладали нешто слично или стекли снагу за савладавање проблема те врсте и тежине, и сада нам то више не изгледа тако крупно, ми бисмо то поднели лако. Или, с друге стране, тај његов проблем делује много већи и тежи, и не разумемо како он то подноси, јер ми нисмо у стању да поднесемо такву ствар у овом тренутку, што не значи да нећемо бити, или, такође, што не значи да неко други неће бити у стању да поднесе и теже ствари, нешто касније.
Нама је исувише немогуће да сагледамо нечије срце, само Господ може да мери срца у потпуности, стога ми не можемо да оценимо, између осталог, колико је некоме тешко или лако да поднесе нешто. Али оно што знамо јесте да Господ свакоме допушта по мери тачно онолико колико он може да поднесе, никад преко мере (више него што може да поднесе) и врло често на тој граници подносивости. Јер све што је мање од тога неће да покрене човека на однос са Богом, да га подсети на молитву, да га ангажује животно или да пробуди све његове енергије. Значи, углавном то буде на граници издржљивости. Господ допушта и мању меру тежине на нас, ако је она довољна, а некад и јесте, међутим често се ми не будимо док проблем није на тој граници. Због тога нам не вреди да се поредимо са туђим проблемима, јер заправо сви смо у истом проблему. Сви се налазимо на граници наше издржљивости, колико год она била далеко или близу, сви се крећемо у њеној близини. Не константно наравно, али проблеми постепено досежу ту меру да би нас подигли. Што значи да смо заправо сви у једнаком проблему. Наравно, сваки човек се развија, па ће њему можда његов стари проблем да изгледа много мањи него овај садашњи, јер је сад способнији да поднесе већи терет него што је раније могао. Даје му се већа одговорност и обаезе, заступа више позиција него раније јер је способнији за то. Што значи, ми чак и у односу на себе не можемо да меримо ствари и делује нам: “Да ми је као раније сад бих певао” или нешто слично, зато што нам наши ранији проблеми делују мањи, јер заправо ми смо сада другачији. Међутим, раније нисмо тако размишљали, док смо били у неком проблему он нам је деловао највећи, јер смо тада могли толико да носимо. Или, може бити да је чак и карактер проблема био другачији и био посвећен другачијој врсти лекције, те се не може мерити са новим потешкоћама.
Дакле, у том смислу је бесмислено поредити се и са самим собом кроз време, а камо ли са другима. Зато желим овде да охрабрим људе да свој проблем и његову тежину поднесу са вером, јер ако је не подносе са вером и крену да се жале и јадају другима, неће добити благослов за своје трпљење, а ни помоћ од Бога, те ће морати сами да носе тај терет који им је дат. Међутим, треба поднети са вером и рећи: “у реду, Господ је одмерио, допустио је на мене оволико сада, јер види да могу, и ако ја сад ово поднесем изаћи ћу као духовно јачи човек и стећи ћу нова сазнања, боље ћу познати себе и боље ћу моћи да се борим са собом. Бићу спретнији Христов војник ако ово поднесем, јер ми је од Бога дато, Он ми је то дао, тј. допустио баш зато да бих био бољи војник.” Зар то није сјајно!? Свако жели неку вештину у животу да савлада, а то је најбоља вештина коју можемо да стекнемо.
Ако поднесемо са вером, онда ћемо чак и у оном психолошком и материјалном смислу добити добру дозу допамина након савладаног проблема, међутим ако тај проблем траје дуго и тражи од нас стрпљење и дуготрајну издржљивост свакако ћемо на другу страну изаћи много јачи. Али то сад већ звучи излизано и отрцано, то “јачи смо јер смо поднели нешто”. Да не гледамо на тај начин, већ да схватимо да ћемо заиста добити нове способности, као у игрици кад добијемо ново оружје, одело или неку вештину, тако ће наша душа да добије нови изглед и нове могућности и способности након истрпљене тешкоће. Значи битно је да је истрпимо, а не да ропћемо. Ако ропћемо и јадамо се, ништа нисмо добили, нисмо савладали ниво и прешли игрицу.
Али ако никада раније нисмо дали Господу то поверење док смо у муци, чини нам се да нам трпљење ништа не доноси, јер смо и раније због свог роптања остали без благослова. Следећи пут ћемо покушати другачије, и трпети благодарно Богу, и бити сведоци Његових дарова након победе.
Имам осећај да овде треба нагласити уједно и то да разумевање ове разлике међу нама не сме постати разлог за неговање нечије слабости, у његовој жељи да крене лакшим путем и не понесе терет свог проблема. Напротив, циљ текста је да нас све охрабри да идемо против својих слабости и понесемо наше муке, ради духовног напретка, и без мисли о неправди у расподели терета, и огорчености коју та мисао носи.
Пошто знам да сви имају неки проблем с којим се боре, желим да вас подржим, све вас који трпите, да трпите са вером. Чак и ако тај проблем, тако велики и мукотрпан траје до краја живота, и неће бити скинут терет са вас чак ни са крајем вашег живота, будите сигурни да ће он бити скинут одмах по вашем преласку из живота у живот, и не само скинут, већ и преображен. Што је веће ваше поверење у Бога у трпљењу, то је и преображај тог трпљења урадост већи и величанственији. Ако имате веру у Господа тако вам следи, а ако немате саветујем да истражите Господњу Реч и да потражите Господа, јер једино тако ћете добити добра за оно што трпите, да ваше трпљење не буде узалуд.
Желим вам од Господа снагу, храброст и трпљење које је благословено.
