Димензије: 13 х 14 cm (без рама) и 17 х 18,2 cm (са рамом)
Икона/фреска је рађена фреско техником, тј. у свежем малтеру. То је техника кречног малтера коју су фрескописци кроз векове користили за осликавање манастира и цркава. Жеља ми је била да икону урађену у овој техници учиним преносивом и доступном за уншошење у дом хришћана. На тај начин стичемо осећај као да део цркве са њеног зида носимо са собом.
Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа сведочи о неколико догађаја који су нам познати из Предања Цркве. Један од тих догађаја говори о томе како је Господ на платну оставио јасно изобржен Свој Лик када Му је једна жена по имену Вероника, из своје самилости дала да убрише Своје измучено лице на путу ка Голготи. Можемо рећи да је то прва икона Господња коју је Он нама оставио за сведочанство да можемо и требамо да осликавамо и поштујемо Његове иконе, знајући да ће неколико векова касније ово бити спорно питање и да ће многи нападати иконопоштоваоце и уништавати иконе у цркви, мислећи да тиме чине правду (мисли се на иконоборачку јерес у 8. веку).
Ова икона је ауторско дело.
Плод је дугогодишњег истраживачког рада и усавршавања вештине израде и постепеног узрастања у разумевању обликовања иконе. Добијени резултат произилази из познавања како сликарског приступа овековечених мајстора Србије и православног света уопште, тако и савремених сазнања из области ликовности.
С друге стране, теолошке догме и Откривење Истине у окриљу Православне Цркве су извор и стуб настанка овога дела, његова полазна тачка и упориште.
Иконе су рађене са благословом СПЦ и изложене су са искреном надом и жељом да свака од њих доспе у руке људи који ће јој се редовно молитвом обраћати и вредновати је у свом дому као ону која ће им донети вечна блага.
Када посматрамо елемент портрета у икони, можемо несумњиво да кажемо да икона „као сликарска врста спада у портрет, самом чињеницом да представља конкретне личности“ (Тодор Митровић, О канону у црквеном сликарству, Живопис 1, Београд 2007. 132.), а никако уметничку фантазију сликара (Јоргос Кордис, Православни живописани храм и еклисиолошка функција икона, Иконографске студије, Београд 2012. 145, 146.). Међутим она не представља портрет на начин потпуног подражавања природе одређеног лика, већ апстраховањем и идеализовањем његових природних форми уз очување његових личносних карактеристика које га чине историјски препознатљивим у заједници и на Литургијском сабрању присутним. „Наравно, иконографија носи намерне измене цртежа, али оне никада не иду дотле да пониште сликарску убедљивост. Византинац се никада не поклања природи као Богу, али свагда поштује природу.“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 345.)
Међутим, догматско упориште портрета на икони иде много дубље од самог историјског потврђивања једне личности. Поред историјског потврђивања, Христов Светитељ добија потврду личности од самога Бога, за вечност, и то је оно што се тежи представити на иконичном портрету. Дакле, тај лик на икони се тумачи на есхатолошки начин, као личности оних који су Христом победили смрт: „портрет који мртвог човека показује као живог (разлика од мртволиких портрета из Фајума)“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 343.). А најсавршенији портрет који свим осталим портретима даје пуноћу и есхатолошки смисао јесте портрет Исуса Христа васкрслог, онаквог какав се јавио апостолима по Васкрсењу победивши смрт, у коме је обитавала „сва пуноћа божанства телесно“, Христа „у другом обличју“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 344.). Овим се ауторитет иконе и портрета као њеног централног елемента, али и одговорност иконописца подиже на један изузетно озбиљан ниво, речима професора Кордиса: „са својим ликом, икона у храму постаје сведок Истине Вере, према томе, има рекли бисмо богословску функцију, представља догматски догађај, који, према Оцима Цркве, има исти ауторитет као Јеванђеље.“ (Јоргос Кордис, Православни живописани храм и еклисиолошка функција икона, Иконографске студије, Београд 2012. 147.)
Целокупна иконографија црквене уметности своје утемељење има у Оваплоћењу Христовом. Међутим, објашњење тајне домостроја спасења, као и иконографског бинома историчност – есхатон ( портрет – светлост) налазимо у славном чину Васкрсења Христовог, тј. у новозаветним описима послеваскршњих јављања Господњих. Тако, на многим местима у јеванђељу наилазимо на појам „другог обличја“ Господњег, или појмове „обличје Божије“ и „обличје Слуге“ које апостол Павле користи када говори о смирењу Божијем (Дап. 2, 6 – 11). „Друго обличје“ Господње постаје посебно важан аргумент на седмом васељенском сабору у борби против иконобораца; „обичје Слуге“ смо и видели и можемо Га описати, што је у супротности са старозаветном неописивошћу. Обзиром да Христос долази међу људе и улази у историју, тиме даје могућност историчном опису на икони, а свака епоха и народ том опису дају карактерне особине из себе, чиме добијамо широки иконографски спектар који се и данас шири.
Међутим, та Господња описивост има једну изванредну специфичност. Дешава се то да по Васкрсењу Христовом, ученици не могу одмах да га препознају, иако он није променио идентитет, ни по Оваплоћењу, ни по Васкрсењу. Наиме, за време Његовог проповедања на Земљи, ученици су упознали Христово „обличје Слуге“ јер „обличје Бога“ нико не може видети, те су га у послеваскршњим јављањима препознавали у елементима који су им били блиски из Његовог живота на Земљи.
„Видите руке моје и ноге моје да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам“ (Лук. 24,35); говори Христос уверавајући ученике да није променио идентитет. На многим местима у Јеванђељу видимо да су ученици са неверовањем примали чињенице о Васкрсењу Христовом, и да им је ово уверавање било потребно. Они су препознали Господа у оном обличју, историјском и тварном, који им је до тад био познат.
Међутим, Црква је тада упознала оба начина Христовог постојања: историјског, потчињеног свим ограничењима тварне човечанске природе; и Васкрслога, ослобођеног од те ограничености, који постоји на слободан начин, но без промене бића, у питању је исти идентитет. Васкрсло тело Христово није нематеријално, чему у Светом Писму сведочи Томино уверење додиром у ране Христове; оно се као материја простире унутар времена и простора, но не трпи ограниченост природних закона.
Материјално тело Христово није у потпуности неважно и подређено Његовом „другом обличју“, јер преко њега Господ даје „знаке“ и чудеса, сведочанства о Будућем веку. Победио је смрт и обећава да ће и ученици живети како Он живи после Васкрсења, а за то је потребна вера и крштење.„А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће демоне, говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију неће им наудити; на болеснике полагаће руке и оздрављаће“ (Марк. 16, 17). Сви ови „знаци“ имају заједничку карактеристику: ослобађање од граница створенога времена и простора, и, у крајњој линији, ослобођење од смрти.
Икона креће од историјског тела, уколико жели да представи Христа и оне који су са Њим. Идентитет је видљив преко телесности, са елементима историчности, који сведоче карактер личности. Ал треба истовремено приказати ослобођеност од закона природе којима је та иста телесност подложна, јер, у супротном, икона неће приказивати целу истину, која се у потпуности открива по Васкрсењу Христовом. Новооткривена истина по Христовом Васкрсењу није и новонастала у том тренутку, већ је резултат већ постојеће Љубави Бога Оца и Сина, ради које Отац васкрсава Сина и поставља га на престо Царства Небеског. Те по истом принципу личне везе догодиће се и опште Васкрсење евхаристијске црквене заједнице. Тако икона има задатак да изрази оба обличја и начина постојања Христа и Његових Светих који у евхаристијској заједници и сами постају Тело Христово. У ту сврху у иконографији користимо однос цртежа, боје, светлости и сенке. Функционисање светлости на икони не значи потпуно одсуство сенке, већ примену светлости на начин ослобођен од законитости праволинијског падања зрака на објекат. Сенка која се услед тога формира сведочи ограниченост створених бића као оних која имају почетак, дакле није ту само као слика природе, не понаша се нужно у складу са природним законима али и не доводи биће у постојање, већ је светлост та која формира биће, а као последица, сенка означава његове границе.
„Икона се не може другачије протумачити него само унутар евхаристије, као што је и Христос у својим јављањима после Васкрсења био препознат од стране ученика само посредством приношења дарова, тј. односима које је Он према њима оставио пре Васкрсења и који су их сједињавали у једно евхаристијско тело. А то су: 1) вечера са благосиљањем и евхаристијским ломљењем хлеба, који нас упућују на каснију свету литургију Цркве и 2) посебан идентитет који је свако стицао из свога властитога односа према Христу и према људима, односа који се изражава посебним именом свакога човека и упућује нас на свето Крштење.“ Пре свега, икона је историјски и произишла из евхаристијске заједнице (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 120.).
Цртежом се на икони приказује овоземаљски живот светитеља који га чини препознатљивим и који га опредељује за Царство Божије. Дакле уз такву историчност, цртеж носи елемент портрета који је у том случају неизоставан. Есхатолошка црта се даје осветљавањем светитеља специфичном светлошћу, која његовом материјалном постојању даје елемент слободе и независности од закона тварног времена и простора.
„У дијалектици између историје и есхатона, или, другим речима, у дијалектици између тварног и нетварног која је изражена на икони, цртеж и светлост не учествују у односу равноправног садејства. Као што отац Георгије Флоровски говори о несиметричној христологији (у смислу да само једна и једина ипостас предвечнога Сина и Логоса Божијег оваплоћењем прима човечанску природу и да ју ипостазира, а да при томе не постоје две равноправне ипосаси, божанска и човечанска, које би се сјединиле у равноправно садејтво), тако и агиографија не сједињује два равноправна сапостојећа начина постојања него се увек одликује наглашавањем есхатолошког момента“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 119.). Ово се најбоље види у неким примерима попут приказа Педесетнице где је присутан и апостол Павле, док са историјске тачке посматрано, он тада још није био међу апостолима.
Живописац треба да лично доживи све проблеме са којима се сусретала хришћанска иконографија кроз време, да би имао увид у оно што је православно у иконогафији, уз ширину погледа на уметност кроз разне епохе, без ограничавања на једну. Од портрета Фајума, преко првих икона у енкаустици, углавном сачуваних у Синајском манастиру, до минијатура из постиконоборачког периода, уметности Сопоћана, илуминације 14. века и мозаика 15. века. Изучавање заступљености портретске димензије у свакој епохи, заједно са осталим елементима иконографије, доводи живописца до вредних закључака примењивих у његовом раду и личном изразу. Задатак је да живописац, колико може, сам изгради личност и остале елементе иконе, у сврху православног изношења догме о оваплоћењу Сина Божијег.
Светлост у икони делује онтолошки на идентитет осликаног светитеља и тиме наглашава есхатолошки моменат. Она утиче на цртеж, мења га, као и перспективу, ослобађа од тежине и сл. „Могли бисмо укратко рећи да је икона један портрет,али преображен на есхатолошки начин постојања“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 120.). Начин на који се сликар опходи према овом ликовном елементу је кључан за постизање оваквог њеног ефекта у икони. Наиме, светлост, или слојеви расветљавања боје, се наносе после утврђеног цртежа и првог слоја боје која покрива цео лик и чини основу за даљу градњу иконе. Примена овог осветљавања је специфична јер се не обазире на природне законе, тј. спољни извор светлости, већ је центрирана на најистакнутијим анатомским формама, док на периферији оставља појас основне боје и простор за евентуално додавање тамнијих тонова. На тај начин сенка никад не улази у централни простор анатомске форме, већ појачавањем периферних области додатно појачава стилизацију цртежа. Маса најистакнутијих делова рељефа може да се нагласи додавањем изузетно светлих акцената, док се стилизација може појачавати сужавањем осветљених површина (слично критском стилу) или свођењем цртежа на најосновније податке; или можемо, са друге стране, појачавати наративност израза обогаћивањем сједињених маса и података које носе. У иконографији се не сусрећемо са тзв. „сфумато“ техником у прелазима између тонова, већ се они наносе по степенима, у циљу апстраховања натурализма до одређене мере, ради постављања акцента на есхатолошко постојање датог светитеља. Овај приступ живописцу нуди изузетну слободу, широко богатсво израза, не ограничава га на један узор или школу, већ једино одређује границе богопоштовања, при чему у икону могу бити унети најразноврснији елементи и преображени у духу православне духовности, тј. иконографија може слободно да прихвати елементе сваке епохе, који, преображени, сведоче Истину Цркве. На овај начин се због портретске димензије духовност не умањује.
Из поменутих разлога не сматрамо иконом фотографију или портрет новојављеног светитеља, колико год његова аскетика била изражена на њему. У оба ова примера приказано је нешто привремено, елементи тварне природе у историјском тренутку из прошлости. Икона треба да садржи и портретске елементе и израз заједнице са Богом.
Ова проблематика је онтолошке природе. „Онтологија је, дакле, оно што чува аскетику, етику, естетику и психологију портретских карактеристика светитеља, а не чувају оне њу“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 142.).
Црквено иконографско предање је изнад индивидуалне духовости живописца, те „икону није родила индивидуална духовност него Црквени предукус Васкрсења у светој литургији. И икона не изражава индивидуалну духовност једне особе, него евхаристијско искуство Заједнице личности у Христу. То искуство, наравно, надахњује подвиг и ствара православни етос … али оно само није њима створено“ (Стаматис Склирис, У огледалу и загонетки, Београд 2005. 143.). Стога је успех иконе зависио од послушања предању. Тек касније је руска и наша народна иконографија после 13. века, због западног утицаја, увела сентиментални израз.